Надежда Петровић (1873 – 1915)

Надежда Петровић је рођена у Чачку 12. октобра 1873. године у породици која је одиграла изузетно значајну улогу у културном и политичком животу Србије (њен отац Димитрије Мита Петровић био је писац, колекционар и политичар, а мајка Макрена учитељица). Окружена књигама, уметношћу и патриотским духом, Надежда је врло рано показала склоност ка цртању и сликарству.

Образовање је стицала у Београду, где је завршила Вишу женску школу, а потом студирала у цртачкој школи Кирила Кутлика. Убрзо одлази у Минхен (1898. године), где у приватним школама чувених европских мајстора учи сликарство. Минхенски период јој доноси сазнања о савременим европским правцима, посебно импресионизму и раном експресионизму, које доноси у Србију. Након Минхена, борави и у Паризу, где се додатно усавршава и излаже на престижним изложбама.

Њен сликарски рукопис карактеришу снажни, енергични потези четкицом, сирове и пуне емоција боје, пре свега интензивне црвене, мочване зелене и сиве, чиме је потпуно одступила од академског реализма и отворила врата српској модерној уметности. Поред сликарства, била је један од оснивача Прве југословенске уметничке колоније (у Сићеву 1905. године) и члан удружења „Лада“.

Међутим, Надеждино срце куцало је и за отаџбину и њен народ. Када су почели Балкански ратови, а потом и Први светски рат, уместо мирног уметничког живота у европским метрополама, она је изабрала да буде добровољна болничарка српске војске. Негујући рањенике на фронту, показала је невероватну храброст, да би на крају и сама подлегла пегавом тифусу у Ваљеву 3. априла 1915. године, оставивши неизбрисиву легенду о свом животу и делу.