Историјат школе
Светионик писмености, просвете и културе у срцу Сићевачке клисуре од 1879. године.
Основна школа „Надежда Петровић” је мала школа са седиштем у једном од најживописнијих предела Србије, у селу Сићеву и издвојеном одељењу у селу Островица. Школа се налази у срцу Сићевачке клисуре, на огранцима Сврљишких планина, на територији Парка природе друге категорије заштите, 18 километара источно од Ниша, на територији општине Нишка Бања.
Сићево је данас надалеко познато по ликовној колонији коју је сликарка Надежда Петровић основала далеке 1905. године боравећи у Сићеву као гошћа тадашње учитељице. Ово је најстарија ликовна колонија на Балкану. Колонија је обновила свој рад шездесетих година двадесетог века и постоји до данас под окриљем Галерије савремене уметности у Нишу.
Некада је овај крај био препознатљив по вину које се производило. Виноградарство је свој процват достигло стварањем задруге на почетку 20. века. Развој задруге подстицао је и развој самог села. Виноградарство данас у овом крају опстаје захваљујући упорности и раду појединих домаћинстава.
Развој школства у Сићеву има дугу традицију. Описмењавањем Сићевчана први се озбиљно бавио Ђорђија Јашин. Радио је од 1865. до 1882. године у тешким условима (подучавао је углавном тајно ноћу оскудним црквеним књигама).
Школа у Сићеву основана је 1879. године и добила је назив „Петар Петровић Његош”. Настава је најпре држана у приватној кући, а убрзо је подигнута зграда са две учионице у којима се редовна настава изводила од 1883. године.
Године 1903. подигнута је нова школска зграда на месту старе. Школа добија име „Душан Тасковић Срећко” 1961. године, када је и пресељена у новоизграђену зграду у којој је и данас. Школи у Сићеву су припадала и два комбинована одељења из села Ореовца и Пасјаче. Ђаци из тих села су у Сићеву похађали наставу од петог до осмог разреда. Године 1970. школи у Сићеву је припојена осморазредна основна школа из села Островице која је првобитно носила назив „Жарко Јовановић”.
Школа у Сићеву одувек је била место писмености, образовања, културе и напредних идеја. Око школе су се поред омладине окупљали и старији људи. Бројни просветни радници оставили су лични печат у развоју школе током њеног дугог постојања, а међу њима се својим залагањем посебно издвајају учитељ Јаков Поповић и учитељ Ратко Жунић.
Такође, вреди поменути и учитељицу Христину Ковачевић (учитељицу у селу од 1911. до 1923. године), која је била прва жена задругар у Сићеву и држала мештанкама села предавања о неговању деце и уређењу куће, као и Рада Милошевића, упамћеног као истакнутог стручњака за гајење винове лозе и калемарство.
Учитељ Јаков Поповић
По доласку у Сићево 1899. године, основао је аналфабетски течај за описмењавање одраслих и прву ђачку стрељачку дружину. Својим угледом утицао је да се у школу уписују и девојчице, а значајно је допринео и развоју пољопривредне производње и Виноделско–воћарског удружења.
Учитељ Ратко Жунић
Боравећи и предајући у Сићеву у периоду од 1912. до 1914. године, остао је упамћен као просветитељ који је ширио културу и љубав према књизи. У том периоду основао је школску књижницу са читаоницом за ученике и мештане.
Број ученика и одељења је варирао из године у годину. Године 1961. било је 16 одељења у самом Сићеву са преко 350 ученика. Од тада број ученика константно опада. Данас школа има по шест одељења у Сићеву и селу Островица у редовној настави.
Златно доба школе било је шездесетих и седамдесетих година прошлог века, за време процвата Земљорадничке задруге „Сићево”. Школа је сарађивала са задругом од њеног оснивања. Запослени и ученици су помагали у берби грожђа, купина и шљива које је задруга узгајала на свом имању. Задруга је за узврат материјално помагала школи: купила је школи телевизоре, помагала стручно усавршавање наставника, учествовала у трошковима поводом обележавања Дана школе, као и у трошковима екскурзија.
Издвојено одељење у селу Островица основано је као самостална четвороразредна школа 1892. године. У почетку настава је извођена у приватним кућама. Године 1910. подигнута је нова зграда која је срушена 1946. године и на њеном месту сазидан је Задружни дом. Село је добило нову школску зграду 1949. године коју и данас користи.
Школа 1953. године прераста у осморазредну школу и добија назив „Жарко Јовановић”. Поред ученика из Островице у школу су долазила и деца из насеља Островице, села Равног Дола и села Куновице.
Школа у селу Островици располаже земљиштем површине 80 ари које је служило као огледна парцела за гајење воћа. Због смањења броја ученика, у циљу рационализације Основна школа „Жарко Јовановић” припојена је школи у Сићеву 1970. године.
Седамдесетих година школа је имала графоскопе, дијапројекторе, грамофоне, телевизоре и скоро сва потребна наставна средства за извођење наставе хемије, биологије, физике, техничког образовања и географије. Данас у школи постоје две мултимедијалне учионице у матичној школи и у издвојеном одељењу у Островици селу. У оквиру пројекта „Дигитална школа” кабинети су додатно опремљени са два мултипоинт сервера са по шест радних места, лаптопом и видео бимом за издвојено одељење у Островици селу. Школа је 2013. године добила клавир као донацију. Од 2011. године школа врши и основнообразовање одраслих.
Свој назив школа је променила 1. септембра 2017. године и од тада носи почасни назив „Надежда Петровић”.
Надежда Петровић (Чачак, 1873 – Ваљево, 1915)
Једна је од најмаркантнијих личности српске уметности и културе с почетка 20. века и најзначајнија представница српског експресионизма. Добровољно је учествовала у три рата као болничарка, била је патриота и заговорница идеје о интегралном југословенству, верујући у улогу уметности у еманципацији најширих слојева. Један је од оснивача хуманитарне организације „Коло српских сестара” (1903) и покретач Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву (1905), где је довела своје колеге из минхенских дана.
Школа данас активно сарађује са Ликовном колонијом која се одржава у згради старе школе. Колонија подстиче развој уметничког укуса и креативности код ученика, градећи свест о очувању културне традиције. У директном контакту са уметницима, ученици развијају љубав према уметности и уче од истакнутих ствараоца. Имајући у виду да је име и дело Надежде Петровић препознатљиво у читавом свету, промена назива школе допринела је промоцији установе и читавог краја.
